Где ли је ноћас она мала,Ко ли јој ноћас држи свећу?
Шумећим гласом ко са жала
Што ми је летос рекла нећу.
Где ли склупчала као мачка
Док градом мрка киша треска,
Ком ли је ноћас само играчка,
Уз ког се дрма као леска?
Ко ли јој дугу увија косу
И овлаш дира груди мале,
Ко ли је стишће голу и босу,
Коме се даје као од шале?
Ил' можда учи? Па наглас чита
Неке књижурине о средњем веку?
Или у паузи, учења сита,
Некаквом дрипцу даје „на теку“?
Да ли још презире моје песме?
Је ли и даље тако јака?
Или док вежба мој стих је блесне
У трећој серији трбушњака?
Зна ли да још код пете пиве,
Те устаљене песничке праксе,
Замишљам јој ноге малко криве,
И проклињем њено „Лазаре, мак' се“.
И да знам некад бити тужан,
Кад је се сетим онако беле,
И у кафани остати дужан,
Па попити још једну „преко штеле“.
Помене ли некад моје име
У некој узгред казаној причи,
Дирну ли је каткад моје риме,
Док се некаквим клипаном дичи?
Где ли је ноћас она бела,
Што сам је данима чекао жудно,
Која ономад није хтела,
А ја још чекам узалудно?
Нема коментара:
Постави коментар