непостојано уздиже бешумни хропац
посадисмо дрвени поклопац
црвоточном заглављу
Годинама унезвереним по озимљеној цичи
постојбини непрежаљеној не приличи
звук од ока канут под зидом
препеченом циглом који осузану
земљу доји
који закрпама пресвлачи огољена ребра,
тела јамачна још неким надама што убого висе као шерпа
на лонцу земљаних страдања
Људских и нељудских
исто ти је то у нас
Ваздан исто
Нема коментара:
Постави коментар