Слободан Чуровић – ДУЋАН

Има један дућан
и у њему свашта.
 
Има један дућан.
Има једна кућа
има један прозор
има један кревет
у томе дућану.
 
Има једно море
и једна планина
и град један има
и још чудо има
у томе дућану.
 
Ко је једном био
није излазио
Такав је то дућан .
 
Само пјесму нико
ту продао није.
 
Све остало јесте
из тога дућана.
И кућу
и прозор
и кревет
и море.
 
Планину
и град
и још много тога.
Само пјесму нико
ту продао није.
 
Јер довољно ријечи
у њему не има.
И у тој пјесми
у томе дућану
у коме сам и ја само једном био
после нијесам више никад залазио
Ни у ону пјесму
из оног дућана.
 
На другом мјесту
ван оног дућана
градио сам кућу
посакрио прозор
пресложио кревет
ван оног дућана.
 
Оставио море
прешао планину
и мотрио град сам.
И хтио у пјесму
али залуд хтио.
У пјесму сам хтио
из оног дућана.
 
Чујем руше дућан
задављују пјесму
процјеђују ријечи
да не буде дућан.
 
Граде туђу кућу
и катанце кују,
оловне кревете
из тамо неких дућана.
Још сравњују планине
премошћују мора
ограђују град.
 
И није им, није им до пјесме.
Ни до оног дућана,
у којем нико
само пјесму још продао није.