oд гравитације овдашњих беспућа.
Када се домогнем твоје коже драге,
пољупцима врелим напуни ми плућа.
Повуци ме, повуци ка својим грудима
са простора празног, без правца и смера,
од распада света, од сивога дима,
из мрачних ходника Морица Ешера!
Спашавај ме, спаси од повика и беде,
битака што међу собом воде црви,
око тога чије тежње више вреде,
док се сваки темељ распада и мрви.
Избави ме од власти беса и насиља,
избави од буке, срџбе, огорчења,
зови именима лековитог биља
и ноћас ми певај речи охрабрења.
Ишчупај ме из рана, суза, анархије,
ишчупај из земље мртве од гажења.
За чију то децу ова крв се лије?
Чувај ме заразног света што се мења.
Заклони ме, склони са кобног маскенбала
који жртве зове у постеље беле,
жртве што мисле да све је само шала,
које мењале би свет када би смеле.
Скини маску са лица и погледај мене.
Ожиљке нам не види нико осим нас.
Удахнимо ваздух, дим, светлост и сене,
удахнимо Љубав, Молитву и Спас.
9. 7. 2020.
Нема коментара:
Постави коментар