Почели, нешто тражили смо битно,у времену посустали неупитно.
Гримасе су свуда, кези се страх.
маске, празан папир, нестаје дах.
Поред свачега, расту ми хтијења,
слаткорјечиво просута је лаж.
Ивицом суза чекам допуштења,
у њедрима Отаџбине ми драж.
Боли ме пустош, додир нам плах,
пластика, боце, разорна је глад.
Самовољом сатјерани у несклад,
Господе, пропути нам самоћи мах.
Дабар, стољећима Хум, дио нас,
Требјеса, ту трајемо, чему страх?
Мостови вјере, души живи је дах,
видљивих, невидљивих стопа спас.
Вјекови шумни, живосни трагови
зелени дворац од сунчане пређе.
Листови бистрином, брдом шуме
наслијеђе изнад земље смеђе.
29. јул 2020.
Нема коментара:
Постави коментар