Бранка Попић – * * *

и немам неке новости да ти кажем,
претинац за твоје ствари још је увијек празан;
свако вече, кад за'ладни пијем кафу сама
с мјесецом који носи собом сјет прелазан...

учим се да завршавам започето,
не остављам више ствари недовршене,
вријеме жури кочијама које коњи носе
хитрије но свјетлост коју снопови проносе...

а, ти шутиш, не говориш како си се снашао,
у другој земљи, другом граду на улици сам;
да ли ти је помогао неко добро знан
или сасма непознати лик нарисан..

вечерас ћу затворити од прозора крила,
навући ћу завјесе да не видим звијезде;
нешто ми се не спава када свјетлост мила
зашумори поред уха и ока ми снила...

то толико за вечерас, сутра ћу уз кафу
да ти пишем да л' је пијет'о јутрос запјевао
ил' је и он с годинама изгубио глас,
па и себе и дружбеницу на плач натјерао...