Јована Милошевић – ШУЊАЈУ СЕ СУМЊЕ

Шуњају се сумње изнад обрва
У далекој галаксији
Испреплићу се тонови
Познатог гласа,
Мелодијом
Несуђене пјесме.
Кораци журе у зграде, а душе у склоништа.
Наде иду у поноре,
А тренуци у бунила.
Срце се спушта у паклене кругове;
Руке продају љубав,
Самоћа броји брзе откуцаје,
Док утјеха сервира клизаве ријечи;
Ријечи се ломе на пола;
Као таласи о стијене.
Савија се небо под тежинама,
Окончавају се љубави тишинама.
Тишине боле и говоре сузама
Сузе пишу пјесме.
Ријечи поетишу (патетишу) одласке.
Они нас односе од нас самих.
И док тражимо љубав за сутра,
За данас је већ касно.