 |
| Аутор слике Милица Тасић |
(по)кажем колико ми је стало…....
и да не знам шта се све у мени збива,
кô рањеник што крпи и ушива,
тако и ја тражим речи, од 'ж' до 'е',
речи жеље… жеже ме..... па тихо казује,
кô да шапће једно само:
……………………………….................
У ходу, онако, у јуришу лаганом
.... љубичастим трагом ...
кад тихо осипа у мору драж .....
... знаком који склизава
са литица сумње, врхом планине
са сребрном звездом
– тек зрном – васкрслим,
јединим сведоком моје љубичасте.
Па бела луда платна бојим,
не што нису нежна пена,
но што своје боје тој
невиности желим,
сву чистоту за хербаријум мом милом,
радост сваке да сачува од мене,
и на уснама – јагодом на пола –
сву моју чежњу…..
Мелеме за немире,
детелину за срећу тражим,
да кап капне, па и остане,
срце биљем занавек да залечим…...
Ал’ душа ти моја ненаучено казује
да волим све што никад нећеш знати,
јер никада се нећеш моћи сав угледати,
Ти, најлепша биљко, лотосе у логосу,
сувише све….. на прагу под сунцем.....
у мокра два кестена на облацима
што лутајући траже Твој лик
и на њему благ осмех
на далеком белом острву
за нас.
Нема коментара:
Постави коментар