кроз процеп врелих ветрова
указа ми се лепота.
Попут младог кнеза,
одевеног у наранџасто и црно
лежећ на клупи
гладила је цвет
и храстово зрно.
И гледала је тако,
у зрну и цвећу
два мрава на пању
како у бој крећу.
И гледала је мене,
од губе и чира:
„Једино су очи
пут до вечног мира.“
Затвори се процеп
остах сам са стравом
и оком што трага
за заблудом правом.
Нема коментара:
Постави коментар