Стопало. Широко и бангаво.Тешко гази
док мајчиног сина носи.
Набреклог од крви и меса.
До зида.
Да уреже
свога ида.
Стопало лењо
на ивици чамца.
Лежи му тело
на ивици прамца.
И само поза и ништа
сем прекида ланца.
Стопало.
Прашњаво и рањаво.
Кочећ жури
низ Ибарску магистралу.
На њему раме
на рамену крст.
И све у сврси
а сврха је да се носилац
прси.
Јер то су стопала
наших барбарогенија.
Она газе како хоће.
Док уз много бдења
не нађу сопствена решења.
Нема коментара:
Постави коментар