Распукли видици, зори
пре сванућа
Из недара јутра излетела
птица
Опет ми је душа као
празна кућа
Затрпавам немир гомилом
ситница.
Нови дан се рађа,
ваља даље проћи
Кроз погледе неких
непознатих људи
Све је лако осим самом
себи доћи
Омрзнут од неких богохулних
ћуди.
Кад подвучеш црту
у смирају дана
И запита вече где
ти лета беху
Опет ће да зјапи она
иста рана
Тражећи у себи бар
неку утеху.
Да л' вољен си био
барем једног трена
Ил' ти живот прекри
тек тамна копрена.
Нема коментара:
Постави коментар