Небојша Станојковић – ОДУВЕК

Видим те у екрану угашеног телевизора

Знам, ту си одувек

Од првог удаха,

нагледах се тог призора

већ читав живот

На извору страха

Лагано прескачеш плот

Јаве и снова

Прождиреш моје мисли

Кријеш се и посматраш

Искежена, а без лица

Огрнута мраком

Моје језе, мог ужаса

Не ходаш, клизиш кораком

Нечовека,

Старија од света и века

Никад ти не изговорих име

Не бих ни умео

Са дахом неживих

Руком леденом ко усред

Најгоре зиме

Додирујеш ми раме још једном

Подсећаш ме на себе

Говориш без гласа

Никада ниси ни престала

Да мене нема без тебе

И да ми нема мира ни спаса

Када би заувек, нетрагом нестала