Невена Милосављевић – ПОД ОБРОНЦИМА НЕБА

Сапет сам, тај усуд ми ломи једра,
На гори Небо и свака нада је ведра.
Срце ми је Кадеш. Не заслужих ову гору!

Господе, што не умрех на Хору?
Зар сунце дајеш Мртвоме мору,
Где ни за шкољке живота нема.

У свитање, под стенама Сириона,
Уснуо сам стада, чуо сам им звона,
Поскакивали су сновиђени јагањци.

Сапет, а молим: још земаљских дана!
Да поново видим кедрове Ливана,
Јер земља је, Господе, огледало Неба.