Хаљину чипкасту белу.
Испод мог кровног
прозора,
спремах се за опело.
Колико пута мртва,
У ситне сате потражих
Бога...
И опет наново освану
зора,
испод мог малог
кровног прозора.
Не дирајте ми сузе
зазидане,
навиру кô лавина
брану да сруше...
Не дирајте рањено
срце,
у ситне сате, плаче ми
душа.
Колико пута обукох,
Хаљину чипкасту, белу...
Колико умирања и свитања преживех,
Испод мог малог
кровног прозора.
Нема коментара:
Постави коментар