Ана Митић Стошић – ПРАВЕДНИКУ

Ти си зрно моје
Зрно моје, тражим те
Ти ниси песак, ти си драго камење
Љубави моја, волим те
Чекам да те помилујем за спасење душе твоје
Мрво моја, зеницо ока мога, кажи ми да ме волиш
Кажи ми да нису узалудна сва твоја лутања
Кажи ми да верујеш у мене
Кажи ми да си заслепљен мојом љубављу
И да желиш да почнеш живот испочетка
Кажи ми, мрво моја, зрно моје најслађе,
Да си ти моје изгубљено јагње које сам чекао свих ових година,
Откад постојиш ти
Кажи ми, мрво, да је наша љубав узајамна
Кажи ми, зрнце моје, да си ти вредан моје пажње
Кажи ми, зенице ока мога, да сам ја онај у ког се ти уздаш,
Да си ти онај у ког се ја уздам и да си створен за Царство небеско
Које ти предвиђам од твог првог дана
Не дозволи да клекнеш, не дозволи да паднеш као што си сада пао,
А ја сам то дозволио
Ја сам те послао на дно да видим да ли ћеш се понашати
Као праведни Јов у својим мукама
Или ћеш почети да хулиш на мене у свом безнађу
Не очајавај, не вређај ме својим поступцима
Верујем у тебе
Устаћеш, усправићеш се,
Вратићеш ону круну на главу коју сам ти ја дао за твоје дарове
И да развијеш таланте које сам ти ја у руке уручио
Немој да одустанеш од себе и немој од нас