У жутом подневу једног болешљивог лета,
На жарком темену нечије туђе младости
Бела ме косну звезда под сенком сплета
Замрлог дечјег смеха и позне жалости.
Од младог зрака саткану, с рукама од ветра,
Срео сам је у сенци давно баченог плода,
Умирали су лептири на зглобу барометра,
У метастази озона и небеског свода.
Мицали су се излози са врелим златом
Сваким јој кораком што ми је секао главу,
А речи што су јој текле под вратом
Личиле су на реку, вијугаву, плаву.
Бели ми вал шапну да сам залуто,
Болесном руком тражећи очи алги,
Док је у заносу над њеним скутом
Пиркао ветрић разнежени, благи.
А кад се изгубила низ улицу од стакла,
У вртлогу светла, у подневу дугом,
Сенка мртвог лептира крилима ме такла
И посула прахом и бескрајном тугом.
Нема коментара:
Постави коментар