Широки се облак спушта тамо где ми спава рука
Природа ме зове себи, милује ми нежно лице,
У крилу је игра сенки што их носе горске птице
Пада вече у тишину где и свете мисли ћуте
Док им цвеће сада плете најчистије дворске скуте
У оку ми роса сину као да је нови дан
А коса ми снове скрива док на боку лежим сам
И вода ми тело пови, бледи бежи шумски хук,
Белим велом тежи мајка да сачува чеду дух
Јака струја што је била, утихну на морском дну,
Над пучином буја вила у звездама и у сну
Мир се откри у пуноћи крај бездана који сја
А очи ми венац покри да ми живот нови да
И осећам да одгоре Отац сади звезда прах,
У срцу ми само љубав, на уснама зоре дах.
Нема коментара:
Постави коментар