Грли ме предуго, док задрхте руке,
да осетим да ме пролазе тишине,
да верујем да се туга која мине
сврстава у речи за ове тренутке.
Плаши ме топлином, верним остајањем
ту под мојим оком скућена у ћутњи
и разувери ме од свих мучних слутњи
присуством у трену и недостајањем.
Трзајем ме лажи да су сва стрпљења
попут игре мена тако узалудна.
Без чекања љубав да постаје блудна,
реци и урони у дах остварења.
Одвој од трајања разбијене речи
и обневидећу на издаје пуке.
Грли ме да никад не одвојим руке
док додир од смисла не постане пречи.
Александар Марковић је рођен 13. фебруара 2000. године у Београду. Студент је Високе електротехничке школе. Поезију пише од своје осме године.
(25. 10. 2020)
Нема коментара:
Постави коментар