Бранку Миљковићу
У нигдини дозреваш, песмо,
Бујица стихова тече,
У тмини питаш ме где смо
У ово слепо вече.
Разни су пророци дошли,
И кроз стих видају ране,
Мокрим су путем прошли,
Пљунувши на голе гране.
У бучном карневалу
Њихова песма јечи,
А обала шапуће валу:
Тек речи, речи, речи.
И иду напред смело,
У горкој амнезији,
И плету круну себи
И венац поезији.
А поезија је, песмо, беда,
Што има тек себе саму,
И што у сенци дрвореда
Љуби и светлост и таму.
И не жали, песмо, оне руке
Што милују Сунце у слободи,
Ми ћемо, везани, без много буке
Молити се побожној води.
Нема коментара:
Постави коментар