Ти што знаш куда,
А ја
Немам ни гдје,
Ни коме.
Ти што се дичиш туђом својином
Јеси ли срећан кад ти се мрак спусти на капке,
И шапуће ти све што у метежу избјегаваш да чујеш?
Толико бјежиш у себе,
Или од себе?
Сваким си кораком ближи дну,
Док глумиш срећу у градским кафанама.
Дно чаше осликава твоју судбину.
Онај лед што се топи у њој,
Потопиће те.
Нећеш ни знати,
А већ ће ти бити крај.
И зар не мислиш да ће тада бити касно
За кајање?
Нема коментара:
Постави коментар