„Не знам, не желим да мислим
и не тиче ме се ништа!“
Речи су то што нас чувају.
Док храмови, домови
и градови
тону у згаришта.
Машта наша
сестра је страху.
Гради она сократске гозбе.
Док бођоши лепи,
почивају у праху.
Живети се може из подрума.
Људолики седе на клупама
нашега детињства.
Њихово најбоље,
није чак ни наше најгоре.
Живети се може мимо ума.
Нема коментара:
Постави коментар