Нека ме у измаглицу једног јутрапонесу они голубови бијели,
да упијем сваки шапат њихов
и пој им на прозору цијели.
Па да и ја приљубим осмјех
у свитање једне зоре,
уз пурпурно стакло тишине
на блиједе ми прозоре.
Нека ми облаци упију сузе
кад се пролију тмурне кише
и кад ме вагон сиње туге
прогута, да ме нема више.
Тада ће се само у полумраку
чути мјесеца ми нијеме сузе
и помиловати ове душе пој,
кад живот јој се тијо узме.
Нема коментара:
Постави коментар