Не дирај застор ако је пјесма крива
Усамљени бор не примјећује самоћу
Чувај сан од дана, претварај се ноћу
Љубав се наивнима олако прикрива.
Колико побједа да би се пораз пребројао
У сунце не вири, твоја су сунца мала
Смијех у грло полене, не није шала
Кад си рођењем заустио ријеч: „ Јао.“
И не говори, у притајак пјесму пусти
И нека лаје, сав бијес изусти
Превише нас је било а тако мало треба
Повинују ли се икад строгоћи, јачи
Заклопили су очи добри словослагачи
Сити псовки, прегладни за кришку хљеба.
(из збирке“Себри туђе славе“)
Нема коментара:
Постави коментар