Младен Медић – КРАЈ

Гола је њива
на двадесет два.
Само још ветар
лажљиви, топли
носи листове
обраног кукуруза.

На овој њиви
клечим сада ја.
Леђа ми притиска табла.
Црна, мермерна.
На овој истој њиви,
где жилав вечно корача
Миле, покојни деда.

Изнад мене
два џелата арапска.
Једном је у руци
шипка гвоздена,
другоме је терет
пушка аутоматска.
Међу њима
реч се повела.
Жустра, весела.
Како ће и ко ће
погубити,
злочиначки неопрезног
и код очију слепог
каура.

А ја?
По последњи пут
снено гледам
мога Милета,
док сав од земље
вечно корача.

Сунцу бих се помолио,
али оно више не слуша.
Одлази охоло,
тамо негде у правцу Сомбора
и све даље и даље,
путем Запада.