Мисли ти гони сурови терач
да си проповедник луда и весник,
римујеш радост и опеваш плач.
Копам ране, успомене оголим
своје скривено да другима дам.
Није то зато што тако волим.
Другачије не умем нит’ за боље знам.
Станем онде где Сунце топлину лије
ослушкујем птице небом што блуде.
У даху природе ето поезије!
Напишем утиске па нека су заблуде.
Тешко је кад тече мастило место крви.
Болови љути на хартију отичу.
Најјаче заболи стих онај први
све лакше бива како крвљу пишемо причу.
Зашто певам нека ме нико не пита.
Често уснула на јави а сањам у несну.
Једну бар строфу ако ко прочита
Нисам залуд душу ставила у песму.
Нема коментара:
Постави коментар