Слушам твој уздах,тих, као звук jезика
кад додирује непце,
скоро па нечујан,
сакривен
у густој магли.
Слушам...
Уз благост лептирових крила
која се рађају
на ивицама усана мојих.
Говориш ријечи
ускраћене за љепоту звука.
Испреплетени прсти плове
без компаса
једни према другима.
Мрсе ми косе.
Љубе образе.
Милују рамена.
Слушам твој уздах,
тих, као звук језика
кад додирује непце,
док урањам, у
безвременску
поезију слуха.
Нема коментара:
Постави коментар