Нижу се дани у календару,час су паметни и смирени
а час у великом судару.
Не зна се често ко је среда
а ко петак,
да ли је четвртак
или понедељак почетак.
Уторак ће скромно
од бола да врисне, мора,
јер хоће да свисне.
Нико недељу неће да љути
па се понедељак замути
у лењости и безнађу
онда уторак све муке снађу,
сви хоће да му потопе лађу
док среда из прикрајка гледа
ко се све на њу бреца,
његовог му свеца,
зар није среда да свима
суди одреда, нека четвртак
мало запне да неко
до петка не одапне
па субота образ окаља
и у недељу муке доваља.
А Вишњи рече да се шест
дана ради а седми одмара.
Како се само у свету гложе,
помози Боже,
да ли је субота мајка свих вера
или недеља има свој хир
па тражи панцир
да спасе кожу од суботњих вера
мрских недељашима
и другим пајташима.
Но опет у ново време
нема смене
па субота и недеља товаре бреме
на људско семе,
сви хоће паре да товаре
и товаре,
да куће расту у небеса,
праве чудеса јер је новац сила
која доминира
па дане у недељи не бира,
увек има пира
а они без њих су само
безвучни шум
коме је одузет ум
и право да живе звучно
ко живи сонант
јер човек од ума
неће да буде трабант
ни жирант
већ стратег
да сам у своје руке
узме повељу снова
и почне да живи и пије живот
бистрих извора.
Нема коментара:
Постави коментар