на почетку века,
кад је кренуо преко океана.
На самом крају Америке
земље велике
укопао се у руднике
и сањао исељенички сан.
Стално му био на памети
стари крај.
Стално се спремао да крене,
да обиђе своје
што су остали.
Није се померао са места.
Муке рудар,ског живота
деца расла,
светски ратови,
и овај наш,
нема се долара,
никако да крене.
Помреше у старом крају
браћа и рођаци,
нема се коме живоме ни поћи.
Мислио је под старост,
да онда пође,
да се на гробљу прадедова,
сит са њима исприча,
те да заноћи,
и да га ту сахране,
тамо су сви његови,
има и за њега места.
Ни тад не крену.
Умро је
са две домовине
једну у глави
једну у срцу.
Његов син Ајк
крштено име Алекса
крену уместо Ника.
Са гробља на црквини
код манастира светог Петра и Павла,
што гледа на старе винограде
узе земље.
Рукама је копао
шаку по шаку
и напунио шареницу.
осетило се да зрачи
да није обична земља
хиљаду пута је прекопавана
освештана је костима предака,
осетило се да има душу.
Ник је из неког небеског рудника
пратио како путују
преко океана
три прегршти земље,
домовине из срца,
па све до његовог гроба.
Кад су у сутон,
у смирај дана
спустили под узглавље
старога Ника
три прегршти
са херцеговачког крша,
чуо се уздах радости.
То се Николе душа
са душама предака састала,
и весели се.
Нема коментара:
Постави коментар