и окрећем поглед ка висини.
На небу се боре осека и плима.
Коракнух иза последњег грма,
те задремах, у сумрак, на чистини.
Ваздух вечерас мирише као вишња.
Око тела мога јуре
крилашева ждребад трогодишња.
Као у сну...
Њуше ме. Питају ко сам. Ћутим.
Један ми коленом груди стиска.
Ржу, дозивају се као деца.
Смејем се звуку њиховог њиска.
Покри ме грива њиховог оца.
Обара крила, перјем ме крије.
Шапуће ми.
Не разумем... Боље ми је.
Њушком ми образ дира.
Из очију белих, као из вира,
из морске пене, из сиве копрене,
појавиле му се ноћне зене.
Као у сну...
Нечије грло мисли ми греје.
По небу пламен сева, пркоси.
Змај ми је сина свог скрио у коси.
Златножутим ме очима гледа.
И он се смеје.
Као у сну...
Храстова шума ми очи склапа.
Окренух се и велика шапа
спусти се на моје раме.
Два смеђа ока сјаје из таме.
Два смеђа ока сивога вука.
Помазих га по лицу и схватих.
То није шапа,
већ твоја рука,
као у сну.
6. фебруар 2021.
Једна веома зрела поетика, са доста слика и метафоре које су у новијој поезији намерно или случајно, ко би знао, изопштене. Радује да међу младим песницима има оних који не срљају по сваку цену у пролазност квази поезије. Све похвале за Тању.
ОдговориИзбриши