кад си нестала,
одлетела на крилима Пегаза,
ишчезла
у измаглици сећања.
Студени је био дан
кад си побегла
из мог живота
као срна
пред дивљим зверима.
Ноћи сам пробдео
с битангама,
у каљузи приградских рушевина,
вриштао сам сузе
низ падине веначних планина.
Крв је шикљала
из мраморних облака,
оџаци су бљували смесу од азбеста,
мртвачке су сене мамиле
из вашљивих рупчага.
Студени је био дан
кад си нестала,
одлетела
на крилима Пегаза.
Крв је шикљала
из мраморних облака,
вриштао сам сузе
низ падине веначних планина.
Нема коментара:
Постави коментар