Све бих ти рекла
Истога трена
Све речи
Још неотпаковане
Замотане у ланену крпу душе
Што је кроз живот носим
Као последњи завежљај.
Да сам те некада срела
Сигурно бих те препознала
Одмах на први поглед
И само бих крај тебе села
Загледана у блатно небо равнице
Расквасло од суза
Које си у песмама плакао.
Да сам те некада срела
Сигурна сам да би нас исто циганско гудало
Вукло кроз широка поља војвођанска
Зарасла у љубав
Чекајући да се милиони румених звезданих птица
Спусте у наше очи.
Да сам те некада срела
Све бих претке своје заборавила
И истог часа продала бих крв своју
Само за једну твоју кап Свемира
По коме луташ босоног вековима.
Да сам те некада срела
Сазнала бих вештину летења
Не бих више осећала бол у раменима
И у свој бих родослов уписала
Име птице
Са твојим ликом у оку.
Да сам те раније срела
Сигурно бих поделила тајну размака
Припадања и издвајања
Као последњу слободу безазлености.
Да сам те некада срела
Мени би првој јавили да си умро
А ја бих се смејала
Јер ти никада ниси умео да одеш
Још давно си открио уметност опстанка
Рођен по сто пута у својим песмама
Под плавим звездама
Или кометама
Што намигују са далеких обронака Свемира.
„Ноћу,
кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
Нека то буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим, и живим.”
Нема коментара:
Постави коментар