Лаки капци се тресу, секунде нећу да пропустим
Породица иза мене у сузама ријеч изустим
Да ли ћу оцу на ономе свијету да се придружим
Некада сам пловио, сада сломљено је кормило
Зар је ово крај, зар је се све тако брзо изгубило
Мирис горке цигарете све у плућима је здробило
Крхко срце којим сам волио ме је ипак убило
Моји пепелни, мртви прсти дрхте, плачу, дрече
Покошене ноге као угријане задње сјетве
Не знам више ко сам јер не сјећам се ничег
Моју задњу истину видио је зелени ковчег
Анђеоска златна птица моју смрт пјевушила
Напојен водом, да се кост не би осушила
Под земљом а на небу, глава се угушила
Живјети престо, када су људска уста зашутила
Памтим, праштам, волим тако сам учен
Када ма питају како сам нестао, останем повучен
Млади Самир Суљић написао је о себи:
Ја сам Самир Суљић, имам 16 година и ученик сам другог разреда електротехничке школе у Сребренику. Велика љубав ми је писање пјесама и да једнога дана некоме дијетету будем инспирација, као што су и мени били велики писци.
28. март 2021.
Нема коментара:
Постави коментар