очи се скупиле пред лепотом сунца.
Светло несломљено мисли ми прелама,
у устима магла – нешто тужно бунца.
Хоћу ли видети и месец над морем,
или ћу носити сену на рамену.
Оловком и прстом по мислима орем,
међу стиховима њушим слану пену.
Огледам се у сребру танушном
међу водом и небеским сводом.
Хладну руку пружам кроз крајолик ружан
ка ваздуху белом и насушном.
Зеном се борим са преломима слика,
реч ми цури на нос, бљутава и густа.
Чупам себе – вечитога дављеника –
из чељусти сланих, вечно жедних уста.
Проклињем и плућа и огромне шаке...
Грабим руком негде, небу у висине,
као да ћу сунцу ухватити зраке.
Само желим главом изнад површине.
У секунди свест ми задрхта од бљеска.
Од дављења судбу не познајем гору.
Шаке, очи, коса, све је пуно песка.
Испљуну ме талас. Презрео је жртву.
Док обалом вучем телесину мртву,
из ината бацам поглед према мору.
30. март 2021.
Нема коментара:
Постави коментар