И у теби јарост снажно гори
добре воље, душом и срца нехајна
кренула би нога да се скупа бори.
И грубо би јако, повезала груди
ко вирџине, негда, обичајно
стражарила ласно, пркосећ тескоби
а на ме би крадом мотрила спокојно.
Одсекла би косу, локне те свилене
издајнике, тиранине сурово потукла
радије у рат са мном, бранећи ме
не би воља снажна, не би ти поклекла.
Осетим ја све то, мила ми Атина
него седи мирна у врх Партенона
пристаје ти боље, дуга, складна хаљина
И блажена љубав, брани мене она.
Нема коментара:
Постави коментар