Слободан Ристовић – ПОСТ У ГРКЉАНУ

Окуражиле смрти
Домчале се силе
Али и живот се усклинчио.
Црни се јагма
Док неком не врисне
Врангија под вратом
И врат се ускопиштио
Није свирали без њега свирати
Ни ланчићу цумбати
Љушкај Мораво
Врцни сеје ти сејине
И ону четврту
Што криомице неца земљом Србијом
Ми имамо више Морава
Него свет ћери
Певам
А Отац са побратимом Гавром
Из гроба изашао
Сели на сред гробља у Стубленици
Нагињу џенариковачу
Ону што од осамдесет прве
Са њима лежи под 'растовом даском
Којом су се чували од бусења
Што их је хтело да пробудити
Пре него су на бели чаршаф
Поставили за душу
А било на посту
Неда се рударима ни у смрти
Најести прасетине
Гурлице кô гурлице
Остале за управнике и кожне капуте
Свирају Цигани
Милана умрети
Једино се тако утекне  јаничарима
Око Небојшине куле
И осталих кула и скула
Однекуд бану и професор
Драгиша Станојчић
Обесио брке
Просу каву на Проклету авлију
Теши га Гаврило
Брате Драгиша
Љушни дер једну мученицу
С пери то пижђење
За листом 'артије
Видиш да је одасвуд
Проклета авлија
Дошаптавају се
А небом лети сврака
Од ваљевске болнице
Пустом небеском забрану
Утихнуло
Само згурена мачка кашље
Попречила јој се рибља кост у гркљану
Пресео јој пост