на себи носим брокат и свилу
питање, покреће мисли силу
да ли сам те икада била достојна?!
Око себе гледам позлате по зиду
а знам да у рову сада бдиш
надам се силно да о мени мислиш
склупчана схватам, мисли ти ка браћи иду.
Напољу је зима, хладан ветар реже
ордење под десним раменом стоји
скривено мундиром, победе броји
то ме раме светло за тебе још веже.
Гасим ватру у овом камину
јер мој друже, брате и све моје
изборићу, срца ми, за нас двоје
створити краљицу, војника достојну!
Нема коментара:
Постави коментар