Писати поезију је знак нечег најанималнијег у нама,
Као осећати глад,
Потребу за додиром, загрљајем,
Топлом пећи,
Хладним базеном...
Писање поезије нас претвара у звери,
Најстрашније, оне метафизичке,
Које не постоје, утолико опасније.
Немојте никада писати поезију,
То је тако зверски чин.
Ви убијате, чини вам се, милионе,
А искасапите на крају само своју руку.
Немојте, кажем, писати поезију, никада.
Јер инстинкти животиње песника су најстрашнији.
А никоме не можете рећи,
Нико не разуме ваше ономатопеје.
Нема коментара:
Постави коментар