 |
| Сава Шумановић - Сеоска кућа |
да имам ту једну кућу у равници
и у њу од својих брига да се склањам,
па да живим чудно, као уметници.
Пред кућом двориште под храстовом сеном,
језеро на ком се жедне птице поје,
да заштитим јаком оградом гвозденом,
да не отме нико дивне снове моје...
Да чесму саградим, одмах поред куће,
умивам се тамо сваког јутра раног,
квасим врат и лице када ми је вруће,
на славину ставим петла месинганог...
Па под храст да седнем. Куд се поглед пружа
да нестанем, своје мисли да изгубим,
са тобом да попијем вино од ружа,
да те у бркове рашчупане љубим.
Онда, већ пијана, у двориште своје
да изнесем платно и уљане боје,
па измислим пејзаж и урадим скицу...
да посадим срце негде у црницу,
па ту да те грлим, у храстовом хладу,
без речи кудраву милујем ти браду...
Одемо на неки вашар усред Срема,
нађемо све чега другде јоште нема,
па бирамо шта год желимо од тога.
Купимо, замисли, коња крилатога,
а за преостале у врећи дукате
два пса, добра, верна, да нас увек прате.
Зајашемо коња, без седла, без узда,
пустимо га један вихор да обузда.
После неколико тренутака лета,
нађемо се већ на другом крају света...
Да му је од сунца блиставија длака
и да су му крила широка и лака,
да му дуга грива пада око главе,
да под дугом гривом два су ока плава,
да са три корака пређе преко Саве,
једним скоком пређе и преко Дунава...
Како желим, како маштам, како сањам...
да имам ту једну кућу у равници
и у њу од својих брига да се склањам,
па да живим чудно, као уметници.
Али авај! Ево, опет плачем, ридам,
сетни, сузни поглед бацам преко Срема.
Чаробног вашара, коња, паса... нема.
Нигде ни темеља, ни стуба, ни крова...
Стварност руши све што у сновима зидам,
тако да и немам ништа осим снова.
Све то сањам узалуд и без потребе...
Уствари се варам... Па већ имам тебе!
25. мај 2021.
Нема коментара:
Постави коментар