сама сам ходала.
У поноћ,
када свака бајка престаје…
И дрхтала.
И треперила.
И плесала.
А пси су режали.
Рекли би да ме се не плаше,
јер… На зубима мојим
нема крви,
само трагови раскомаданих ријечи,
а ријечи им не могу ништа.
Пред јутро дођоше
вукови
да ме заштите
и науче.
И они су рекли
да је боље да не покушавам
да пријетим
и вриштим,
а затим би ме погледали у очи
и ућутали…
Баш као да у њима сам убила…
Као да ту су искрварили
толики
које сам тако живо
и дивље вољела.
Нема коментара:
Постави коментар