Постоји човјек који је дијелио осмијехе сунчевим зрацима,
преслушавао токове ријека
и грлио разуздани вјетар који се
због топлине његовог срца смиривао,
човјек чији је сјај очију пробијао и
најгушће магле, а њежност погледа
савијала вратове бескрајних дрвореда,
тајна је да су се, некада прије,
сунцокрети њему клањали,
толико је имао снаге да је са собом,
без имало муке, носио сепете љубави,
доброћудности, миља...
Све то док је ишао уз њу – Наташу.
Па у стихове скупио, њено што је упио,
вјечно да мирише, све што о њој пише.
Нема коментара:
Постави коментар