која до увира смири се сасвим;
тумарање своје кроз живот Човјек
завршава гробом часним..
да л' жена може у истом кориту
ријеку своју да протече
или јој је увијек уже,
болније, строжије, краће..
стабло сам ниско, а крошња танка,
стремим и расту, и паду;
кад коријење подсјечеш шљива ранка
губи се у сопственом хладу...
зори се зори кроз стакло мутно,
сунце се нерадо помаља;
за јутро ведро, бистро и чисто
подај нам, боже, самара...
Нема коментара:
Постави коментар