Јована Милошевић – КАД ПОЖЕЛИМ

Када пожелим тишину,
Учим како се постоји
У тим тренуцима.
Са чашом вина, све је лакше;
Не тиче ме се судбина
Ни ломови,
Ни уздигнућа
Ни кад ће да постане тешко.
Кад пожелим тишину
Тражим мир;
Остави ме у мојој себичности.
У жељама.
Нека поезија љуби моје тијело.
Није то јефтина еротика;
Кад пожелим тишину
Лежим у трави,
Истовремено
и јака и њежна
Јер ми се може.
Кад пожелим  тишину,
Ја корачам слободама
И не плашим се своје личности.
Бирам да останем саможива
И неукроћена,
И тражим себе;
Безобразно своју,
Фантастично своју.
И шта друго осим себе тражити.