с вечно туђим путевима.
Као мутне реке, теку
песме пуне туђих рима.
Ноге су ми опет тешке,
али ипак идем пешке
да пронађем булеваре,
трошне куће, пруге старе...
Газим облак, без опреза
и често се питам зашто
нема таквога воза што
прима небеске путнике,
нема добре палубе за
нас, копнене дављенике.
Границе ћу заобићи
где се љубе сан и збиља.
Бар је лакше негде стићи
када твој пут нема циља.
Са неосмехом на лицу
ходам тихо низ улицу,
где нико ми не зна име.
Пусто копно, напусти ме!
Не грли ме, топло море,
јер таласи твоји зборе
о времену оном које
памти друге дане, боје,
које не зна за несреће,
јер се вода твоја креће!
Тражим далеко од вреве
утабане непутеве.
Док кораком својим жудим
силе земље да не будим,
гласови у мени вриште.
Тек –
седнем на степениште.
Скидам неосмех са лица
и сузе ми мами слика:
Подно хладног степеника
расте мала љубичица.
10. јун 2019.
Нема коментара:
Постави коментар