Пада ноћ коју смо у радости срца чекали.
Тама се спушта на дан који је горио од сунца
и чија је врелина отјерала наше загрљаје.
Ријеку у којој смо уточиште нашли
напуштамо да би одсјај мјесеца ухватили
и нашли своје мјесто испод плаветнила неба.
Загљени на мјесечини дозивамо звијезде,
које својим сјајем везу јастуке за нашу ноћ
коју смо у нашим сновима дуго снивали.
Вјетар лепрша косе које језде крај наших ушију.
Мјесец намигује и чека да се усне споје
и да мјесечина нашу љубав у недоглед обасјава.
Нема коментара:
Постави коментар