не можеш је наћи,
испод столова пружа се,
под тепихом борави,
онда у земљу измигољи,
кроз прсте ти пролази,
ти копаш,
а злата нигде,
мислиш од челика ћеш је направити,
али узалудна је то работа;
истина ти се подсмева,
па стане пред тебе,
а ти не видиш,
превише очигледно прозбориш,
није вредно ако зноја нема,
ко ће ти уопште веровати,
кад верници лажима жртве приносе,
од магле божанства направише,
науку на гордости основаше,
па се пењу једни на друге,
а истина на врата изађоше;
смешком се скрива,
лако ти намигује,
а ти ни не знаш да ту је,
речено је да лаж је,
шта ти па знаш,
ваљда народ зна боље,
поглавар наређује,
твоје је да слушаш,
игре надметања играш,
пред лепотом очи затвараш;
није истина за свакога,
неће се открити,
неће се златом китити,
на сав глас собом дичити,
копања можеш да се латиш,
само блато црње наћи ћеш,
прикрада ти се, шуња,
из грмља искаче,
а твој је поглед на лопату усмерен,
велиш треба ти алат скупљи,
народ ти кличе,
а истина измиче,
шта ти вреди да је држиш,
кад јој суштину не знаш,
заварава те,
обмањује, рек’о би,
с тобом поиграва се, бежи,
истина се скрива,
наћи је не можеш,
док истина не постанеш.
Нема коментара:
Постави коментар