које без страха кроти облаке,
ни савршена лепота из приче,
немам ни глас леп, ни нежне шаке.
Ти гледаш кроз очи анђеоске.
У мени вале разазнајеш морске
и неку драгу, давно жељену.
Опет би слану да узбуркаш пену...
Анђеле драги, не пружај крило.
У лету страхујем већ да ћу пасти.
Моје се срце ко глина ломило,
у старачком уму угасле све страсти.
Откад знам тебе, не разумем време.
У ком се трену разлике творе?
Седе су мисли што ломе ми теме.
А усне те твоје још једнако горе.
Осмехујеш се... а мени је жао
што не умем такву страст да ти вратим.
Мој говор је тако хладан и зао.
Од љубави презам, због радости патим.
И стварно не умем да волим тако
голицаво, слатко, брзоплето,
песнички нежно, мило и лако,
управо како би ти то хтео,
јер немам крила да летим светом.
Кад мало боље нам осмотриш лица,
видећеш: Ја сам стара вештица,
а ти си вечно млади анђео.
Нема коментара:
Постави коментар