Јована Милошевић – КАЖЕШ

Кажеш да су ми очи окаљане
Вишевјековном тугом умјетника
А ипак некако живим
У благостању ума;
Мрзиш ту контрадикторност,
Јер не умијеш да ме смјестиш
Ни у један простор,
Не можеш да ме затвориш у
Планиране окове
Па ме онда,
Понекад
Непоштено величаш;
Вајаш моју бит
Рукама маште
Ушиваш моју слободну вољу
Негдје себи на груди,
А ја ти кажем,
Изгубићеш се у међама моје личности
Јер,
Моји демони нису безазлени
И анђели не причају увијек о љубави
Не мисли
Није све тако с(лијепо)
Гријеси су гријеси
И на души светице
Отплаћује их вјечном добротом
И неким забрањеним погледима
У оно што жели
У оно што је жели,
али је прелијепо не смије.