Јована Милошевић – ПРОЛАЗИ

Исцјељење
Све што ме спашава од страха
Су ријечи пљунуте на папир
Гријеси ми лакше горе
Кад су мисли
Стасале независне од мога тијела
Одолијевају времену и начину
Залијевам се истином као вином
У септембру ми је најтеже
Јер тад сам се сломила
Расла и увенула
Оголила се
Била сам уважена
Остављена
Сироче у мени још плаче
Над лакоћом тренутка
У којем је све нестало
А остала сам ја да се тражим
По ивицима разума
Задирала сам у лудило
Бола сам попут садисте
Прстом у своје  ране
И смијала сам се болу
Или себи
Крв ми је била слатка
И нико није знао да се борим
Нико није знао сем
Покоје бујице ријечи
Да је у мени ратно поље
Ванредно стање
Да умијем тако бесрамно да нестанем
Да те не слушам
Да мјесецима не видим
Ништа осим пустоши
Да мислим да никад неће проћи и да то не желим
Да једем образе
Јер не умијем сама против других
И утиснутог жига у генетику ми
Варали су ме да се тако живи
Очајава
Удара у једну тачку
А око мене су пространства
Ја своја полако ширим
Из једне тачке настају планине
То је моја нада
Моје ријечи су мој спас
И покоја мисао о љубави
Зато не љуби ме да прође
Љуби ме да остане.