Сањао сам да се будим, зора већ свиће;
Јастуком се просула плетеница плава
Анђела Мог: Она се смеши док спава,
А ја у грудима чујем свице и лептириће.
Хтео бих да је додирнем, нежно пољубим:
Али се бојим: саздана од снова нестаће знам
У истоме трену, као на ветру од свеће плам,
А не желим да је више икад, икада изгубим.
И тако у круг: на јави је у мислима носим,
Осећам јој дах, као Анђео ми је ту, поред;
И видим је како се смеши; као Фатаморгана:
Лагано нестајем у вихору ничега; животу пркосим!
А хтео бих да све стане, зора да не сване; не лудим:
Да је сањам вечно, да се више никад не пробудим.
Нема коментара:
Постави коментар