Иван Станковић – НЕ СПАВАЈ

Не спавај! не остављај ме да сâм штрикам
рупичаст џемпер тог првог сата,
још неиздахнулим сном да сликам...
јер у то плетиво свашта се хвата.
Не спавај! не остављај ме да сâм штрикам

ћорав кроз безобличне утваре зоре,
да покрај тебе кô камен лежим
док будне ковитлају се море
а ја као утопљеник се јежим.
Ћорав кроз безобличне утваре зоре

тумарам , непокретан од старог страха;
призивам дрхтај трепуша твојих,
уснулог нектар пијем ти даха,
од ког сва надања животна скројих.
Тумарам, непокретан од старог страха,

кроз песме нестварне, авети и лажи
писане влажним обалским песком...
ниједна од њих ништа не важи
кад плима подневна збрише их с треском;
кроз песме нестварне, авети и лажи

усред којих, као монолит у мору,
стоје оне што именом твојим
руменилом боје сваку зору,
због којих сивилâ мање се бојим
усред којих, као монолит у мору,

ковитла се боја хиљаду и једна,
наговештај (халуцинација?)
да једном јутра свитаће вредна
свих наших брига и секирација;
ковитла се боја хиљаду и једна

и заслепљујућом близином нас греје,
надохват је руке, такорећи;
луч зелена Гетсбијева где је,
можда је и нашој тамо дом срећи
и заслепљујућом близином нас греје.

Али ја до тамо сâм не могу стићи,
ван је мојих домашаја снага:
тек ћу с тобом томе рају прићи,
потукавши успут самога врага.
Али ја до тамо сâм не могу стићи.

И кукаван, зато, безгласно те молим:
копрену својих искидај снова,
на јави знаћеш бар да те волим,
када те већ стварност не мази ова.
И кукаван, зато, безгласно те молим:

не спавај! не остављај ме да сâм штрикам
рупичаст џемпер тог првог сата,
још неиздахнулим сном да сликам...
јер у то плетиво свашта се хвата.
Не спавај! не остављај ме да сâм штрикам...